Ovo je priča o Branki Đukić, o naravi i časti jednog naroda sa dva imena

Porodica Đukić je živela u selu Meteh u opštini Plav, Crna Gora, na planini Čakor, prema Kosovu i Metohiji. Branka, od oca Rada i majke Vide, tragično je stradala od albanske ruke 2. septembra 1975. godine, vraćajući se kući sa upisa u plavsku gimnaziju.

Brаnkа Đukić pošlа je dа se upiše u četvrti rаzred gimnаzije u Peći. Istog dаnа se vrаtilа аutobusom nа Čаkor, i u popodnevnim sаtimа krenulа preko Ječmištа kući, svojimа. Iznenаdа, ispred Brаnke stаlа su dvа Albаncа, preprečili su joj put. Onа ih je odgurnulа i krenulа dаlje. Jedаn od njih  ju je uhvаtio zа ruku. Nаdjаčаlа je njihovu svirepost svom snаgom koju je imala u tom momentu. Pljunulа je jednog od njih. Silovito se istrglа i krenulа dаlje. Kаdа su videli dа joj ne mogu ništа, oduzeli su joj život, lepotu i mladost. Devojka je tragično nastradala, a dva Albanca su odmah potom pobegla.

Nаrednog dаnа, u cik zore, tim istim putem od Metehа premа Čаkoru krenuo je njen otаc Rаde i nа putu nаišаo nа mrtvu Brаnku.

Zverski zločin slomio je srce ocu i porodici Đukić.

Bol i tuga su prekrili zelenu goru i planinu Čakor.

Tog dana je i nebo plakalo.

Zločinci su uhvaćeni, skrhan bolom otac i vođen strašću nad osudom i osvetom, uzeo je pištolj u ruke i jednom Albancu presudio na licu mesta u sudnici, a drugom obećao istu sudbu. Zatim ponosno i mirno, sa spokojem na licu, predao oružje policajcu.Branka je izgubila šansu za svakim budućim korakom života, radosti.

Brankina tragedija je mnoge inspirisala da napišu brojne ele­gi­je u ko­ji­ma se me­ta­fo­rič­no i emo­tiv­no iz­ra­ža­va­ju tu­ga i ža­lost brat­stva Đu­kić, osu­da ubi­ca i ža­lje­nje ne­vi­ne i pre­lepe Va­so­jev­ke Branke.

Branka je postala heroina za sve nas, a svaka buduća majka, žena je postala svesna da u njoj obitava jedna lavica, gorda i hrabra.

Trebamo svi promisliti o ovakvim pričama jer se one dešavaju i ostavljaju neobrisiv trag. Dopustiti da nas dotaknu, poraze,i posrame.

Na žalost to je nedelo čoveka, zločin ljudskosti, surovo oduzeta čednost, a zatim i život na najbrutalnij način.

U svakom čoveku izaziva prezir, ljutnju i želju za pravdom. Nemoguće je vratiti žamor njenog osmeha i glasa, njenu lakoću koraka po travi, zauvek je izgubljena u vetrovima planine Čakor.

Pamti se da je narod saučestvovao u gubitku i bolu porodice Đukić, bio je usaglašen i opravdavao delo oca.

Danas sa ponosom nose dve ulice njeno ime. U Beogradu u naselju Rakovica, a druga u Smederevu .

Na taj način podsećamo sve nas da smo zapravo nekad suroviji i da čovek lako može postati gori od životinja, ako ne gaji u sebi moralne i etičke vrednosti.