Majka svih svetinja manastir Studenica
Pred tobom je sine nešto što um ne ume da shvati, a srcu je odavno znano.
U potrazi za kulturnim indentitetom i kulturnim nasledjem, fondacija Forever Friends se na trenutak osetila tako malom pred Bogom, stajavši pred imponzantnim manastirom Studenica.
Tamo gde beše lovište zverova, gde je rodjena Srpska Pravoslavna Crkva, tamo gde je početak hrišćanstva, tamo gde se nalazi biser Srbije zemlje moje, tamo je manastir Studenica, a tamo je duša moja našla svoje.
U srcu Šumadije, od Kraljeva 56km izmedju Radočela i Čemerna, na zaravni koju okružuju pitomi proplanci borovih šuma i zeleni bregovi, Stefan Nemanja je planski podigao ovu gradjavinsku celinu, namenivši je za svoj večni počinak, kao trajan beleg svoje ličnosti za buduće naraštaje.
Manastir Studenica je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice. Čine ga Bogorodičina crkva, Kraljeva crkva, crkva Nikoljača, i još jedna crkva očuvana u temeljima.
Bogorodičina crkva, kojom dominira svečani i reprezentativni izgled, smatra se najvišim rangom tzv. Raške škole. U svesti naroda poistovećena je sa manastirom.
Godine 1206. Sveti Sava donosi u Srbiju mošti Stefana Nemanje, odnosno monaha Simeona i zajedno sa braćom ih polaže u već pripremljenu grobnicu u Bogorodičinoj crkvi gde i danas počivaju.
Od 1206. godine pa do polovine druge decenije 13. veka Sveti Sava boravi u Studenici kao starešina – Iguman, u činu Arhimandrita. Pod Savinim starateljstvom Manastir Studenica je postao kulturni, duhovni i medicinski centar srednjovekovne Srbije.
STUDENICA MEĐU VEKOVIMA
“Kad čovek zida kuću, ne zida je za sebe, nego za svoju decu i unučad. Tako nastaju porodica i domaćinstvo.
Kad vladar zida crkvu, ne zida je za sebe, ni za svoje sinove, ni unučad, nego za narod koji će je kroz vekove pohoditi. Tako se stvara država.
Kuća je ono što ostaje posle čoveka.
Crkva je ono što ostaje posle vladara.
Kuća ostaje deci, crkva narodu.
A crkva je, čedo moje, velika lađa koja plovi prema dubokim i dalekim nama neznanim vremenima i ljudima. U koji god vek doplovi, dovešće i nas i pokazati nas – našim još nerođenim potomcima.
Srećan sam i miran, čedo moje, što je sada moja Studenica zaplovila prema vekovima.
U opštem potopu vremena, samo su takve lađe poput Nojeve kadre da nas spasu najvećeg od svih ponora, od zaborava. A mi ćemo, čedo moje, koji sagradismo crkve, biti u njima vremeplovci na tim velikim lađama.
A mi smo uzidani u svoje crkve tvrde građe, kadre da odole strašnim udarima vremena. Sve sam kamen i mermer, najtvrđe što postoji na svetu. Uzidali smo sebe u svoje crkve, ispisali svoju veru i živopisali svoje likove u njima.
Naši daleki potomci prepoznaće nas u Studenici. Znaće ko smo i kakvi smo. I, čedo moje, biće ponosni – što nas imaju, pouzdano znam da hoće. Ponosiće se što su pleme Nemanjićko.”
“Kad čovek zida kuću, ne zida je za sebe, nego za svoju decu i unučad. Tako nastaju porodica i domaćinstvo.
Kad vladar zida crkvu, ne zida je za sebe, ni za svoje sinove, ni unučad, nego za narod koji će je kroz vekove pohoditi. Tako se stvara država.
Kuća je ono što ostaje posle čoveka.
Crkva je ono što ostaje posle vladara.
Kuća ostaje deci, crkva narodu.
A crkva je, čedo moje, velika lađa koja plovi prema dubokim i dalekim nama neznanim vremenima i ljudima. U koji god vek doplovi, dovešće i nas i pokazati nas – našim još nerođenim potomcima.
Srećan sam i miran, čedo moje, što je sada moja Studenica zaplovila prema vekovima.
U opštem potopu vremena, samo su takve lađe poput Nojeve kadre da nas spasu najvećeg od svih ponora, od zaborava. A mi ćemo, čedo moje, koji sagradismo crkve, biti u njima vremeplovci na tim velikim lađama.
A mi smo uzidani u svoje crkve tvrde građe, kadre da odole strašnim udarima vremena. Sve sam kamen i mermer, najtvrđe što postoji na svetu. Uzidali smo sebe u svoje crkve, ispisali svoju veru i živopisali svoje likove u njima.
Naši daleki potomci prepoznaće nas u Studenici. Znaće ko smo i kakvi smo. I, čedo moje, biće ponosni – što nas imaju, pouzdano znam da hoće. Ponosiće se što su pleme Nemanjićko.”
(Zaveštanje Stefana Nemanje o crkvama)
Pomoli se i poljubi odraz svoj, jer Bog je u tebi, kroz tvoja dela on govori
Manastir je poznat po svojoj kolekciji fresaka iz 13. I 14. Veka.
Umetnički sadržaj studeničkih zdanja predstavlja nasleđe izuzetnih kulturnoistorijskih i estetskih vrednosti. Nekoliko velikih umetničkih celina zidnog slikarstva čine skup fresaka koje su kulturno blago i indentitet hrišćanstva.
Udeo u staranju oko živopisanja glavnog studeničkog hrama imala su sva tri Nemanjina sina: Vukan, Stefan i Sava.
Najznačajniji i umetnički najvredniji fresko-ansambl posle prvobitnog živopisa u Bogorodičinoj crkvi, nalazi se na zidovima Kraljeve crkve. Nastale u drugoj deceniji XIV veka, ove freske, koje se odlikuju stilskom prefinjenošću i veoma ujednačenom umetničkom obradom, zauzimaju sam vrh u zidnom slikarstvu Vizantije i Srbije.Topao kolorit ,precizan I elegantan crtež, diskretna nota kojom zrače besprekorno komponovane scene iz Bogorodičinog života koje su odlike ovog živopisa čiji su autori Mihailo i Evtihije, najbolji majstori dvorske škole kralja Milutina.
UNESKO je 1986. Godine uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine.
Manastir je, pored ožiljaka nastalih usled razaranja Turskih snaga, podneo i gubitke značajnih istoriskih dokumenata, kao i umetničke baštine koji su u požaru i zemljotresu izgubljeni zauvek..
Nek me tvoja senka vodi i kazuje o našem postojanju-vremenu.
Zanimljivo je da se uz južni portal Bogorodičine crkve u Studenici nalazi najstariji srpski časovnik – u pitanju je sunčanik kod koga senka umesto na brojke pada na slova.
Ako tražite svoju istinu, znak, ili besprekornu tišinu satkanu od spokoja i pripadanja nečemu višem, krenite putem nacionalne istorije i vere. Mnoge odgovore ćete naći …
Zato hajde da nastavimo da pišemo velike knjige, da negujemo istinske teme, jer će one ostati za nama.
Naša deca će ih čitati, a naš narod pamtiti.
Samo istinske i iskonske vrednosti ljudske duše nose sobom čiste misli i velika dela. Upravo ovaj lični osećaj bio mi je vodilja, a kasnije i temelj fondacije Forever Friends. Osećaj ljubavi prema bližnjima, želja i potreba da se čini dobro i pomogne onima kojima je pomoć potrebna, obezbeđuje trajanje kroz vreme i ostavlja bezvremeni pečat.
